Verovatno ste već čuli da talenat čini 10%, a rad 90%. Ali šta se na kraju dobije od tih 100% i da li je to ono što će nas konačno učiniti radosnima i ispunjenima?
Čini se da je u današnje doba sve moguće i da nedostižno više ne postoji. Mnoga istraživanja govore o značaju motivacije za uspeh i sigurno je svako od nas to potvrdio u nekom trenutku svog života.
Međutim, nekada davno, pre svih istraživanja koja navode raznorazne činjenice o ljudskom potencijalu, resursima i talentima, pričalo se o daru koji čovek dobija na poklon da dalje s njim radi šta mu je volja.
I o tome je naša današnja priča.
Evo zašto je važno da ona nastavi da se pripoveda i generacijama koje rastu na motivaciji i žive (samo) od nje.
Dar označava nešto što nam je dato od samog našeg početka, bez ikakve zasluge – ona dolazi iz onog što ćemo tokom života uraditi. I onog momenta kada prestanemo na tome da budemo zahvalni, tog momenta počinjemo da hodamo unazad, čak i ako naizgled nižemo finansijske ili statusne uspehe. Nasuprot tome, kada prihvatimo taj dar, a to je zahvalnost, dobijamo snagu da taj dar jačamo i razvijamo.
Nije dar 10%. Nije ni 20%. Ma ni 30%. Dar je 100%.
ZATO ŠTO DAR UKLJUČUJE RAD KOJI POKREĆE ZAHVALNOST PREMA ISTOM.
I dat nam je da bismo na njemu radili, da bismo ga ispunili. I kada na tome radite iz zahvalnosti i ljubavi onda to nije muka i žrtva, već izbor i sloboda i radost.
Dar nam je dat da bismo ga drugima prosledili. I dat nam je tek tako, da još ničim nismo zaslužili. Samo smo dobili, pa red je i da damo.
Danas se dešava jedna sasvim bizarna stvar. Ljudi olako odbacuju svoj dar želeći tuđi. I kao da postoji spisak popularnih darova i ako se ne pronađemo u prvih pet mesta…čini se kao da je sve drugo besmisleno.
Mnogi ljudi se trude da unovče svoj “talenat”. Kada neko puno radi, a nema oko čega da se trudi onda to postane besmisleno. I na kraju dana, imaju sve – ali izgube sebe. Postanu toliko siromašni da je sve što imaju materijalno i opipljivo.
I kada u takvim težnjama ostvare uspeh često se pitaju kako to da nisu srećniji, ni ispunjeniji, ni mirniji…I tada krenu ispočetka u potragu. A takva potraga ih vodi nazad samom sebi.
SVAKO IMA SVOJ DAR. I NIJE NAJVAŽNIJE KROZ KOJU PROFESIJU ĆE GA ISPUNITI.
Nijedan život nije promašen zbog pogrešnog izbora karijere, već pogrešnih načina na koje se ona gradi, zbog zanemarenih vrednosti, zbog držanja svojih darova za sebe…
Šta god da radimo, u dubini našeg uma postoji onaj glas koji nam govori da li je to pravi put za nas. Često nije problem u ljudima taj što ne znaju šta treba da rade, već da li će poslušati sopstveno unutrašnje vođstvo koje je mnogo više od puke intuicije i osećaja. To je onaj dar u nama i ljubav prema njemu, koja nam govori koji je u stvari naš put i šta je naša misija na tom putovanju.
I sve što je potrebno da uradite jeste da zastanete na trenutak i oslušnete sebe i svoje srce. Ono uvek govori istinu. Oči nekad prevare i navedu na nejasan put. Zato se istina najlepše sagledava iza zatvorenih očiju. To vam je kao kada nekog koga smatrate vašim zagrlite, pa imate potrebu da zatvorite oči i onda kao da je zagrljaj i ljubav koja se deli jača.
Na čemu možete da budete zahvalni? Možda na tome što imate strpljenja za druge, možda lepo crtate, možda imate harizmu kojom pokrećete druge, možda ste jako marljivi, možda dobro sagledavate detalje, možda brzo uočavate šta treba poboljšati, možda vam padne na pamet još hiljadu zaboravljenih stvari baš sada…
A kako ćete sve to iskoristiti? Počnite sa jednim jednostavnim “Hvala.”
Autor teksta:
Una Timotijević, dipl psiholog i NLP trener
