U međuvremenu, od kada smo mi bili deca pa do sada, ništa se značajno nije promenilo u tom iščekivanju odgovora od strane roditelja na lošu vest. Ono što se promenilo je to da danas možemo mnogo toga korisnog i primenljivog lako pronaći da pročitamo i da usvojimo. Postoji mnogo načina ličnog usavršavanja u oblasti roditeljstva a najbolji su oni koji daju rezultat odmah i to ne samo u jednoj sferi već se prelivaju i u druge. Tako vam za danas poklanjam jedno razmišljanje na temu šta raditi kada dete dođe sa rezultatom kakav niko nije želeo.

Neuro lingvističko programiranje (NLP) daje neke konkretne okvire kako da slušamo, čujemo i uzvratimo tako da to ima najviše uticaja na dalji razvoj deteta i uopšte našeg odnosa sa njim. Konkretno, tvorci NLP pronašli su šemu koju su nazvali Neurologički nivoi (NLN) koji će nam danas pomoći da bolje razumemo šta radimo kada izgovorimo rečenice određenog tipa.

Ako se vratimo na početak i kažemo da je dete došlo kući sa lošom ocenom na kontrolnom iz matematike, kao prvo treba da imamo u vidu da je odlična stvar to što sada tačno znamo šta mu/joj nije jasno, jer kontrolna vežba baš zato i služi, zar ne? Sa druge strane, to nije neuspeh, to je samo trenutno stanje, ako tako stvar posmatramo, uvek će biti vremena da se napravi bolji rezultat. Ipak, da bi dete u narednom periodu napredovalo, veoma je važno šta ćemo mu dati kao povratnu informaciju. To kako ćemo mi odreagovati može se smatrati presudnim na njegov doživljaj ne samo ocene već celog sistema razmišljanja.

Po NLN-u, prvi nivo je okruženje i naša reakcija može biti: Verujem da ti je smetala buka/ vrućina/ gužva/ drug iz klupe, pa zato nisi uradio bolje.

Drugi nivo je ponašanje: Ovaj test si loše uradio / Nisi dovoljno vežbala.

Treći nivo je sposobnosti: Nisi baš dobar u matematici/ Tebi baš ne ide na kontrolnim vežbama.

Četvrti nivo su uverenja i vrednosti: Ako ne budeš dobar u matematici, nikad nećeš upisati fakultet/ Niko nikad ništa u životu nije napravio sa jedinicom iz matematike.

Peti nivo je identitet: Ti imaš veliki problem sa učenjem/ Jako si glupa/nesposobna.

Zapazite da su povratne informacije na prvom nivou daleko blaže nego na poslednjem. Upravo o tome i treba da mislite kada sa decom razgovarate. Pošto deca postaju ono što im govorimo da jesu, dobro razmislite da li treba da vam veruju ako im kažete da su glupi i nesposobni ili je pametnije reći da nisu dovoljno vežbali. Zamislite samo da vama šef kaže da ste glupi ili da kaže da ste loše uradili izveštaj, šta bi vas više zabolelo? I šta bi vas nateralo da bolje uradite sledeći put? Sigurno ne da vas je udario direktno u identitet.

Psiholozi će vam uvek savetovati da kritike uputite na nivou ponašanja, a ne ličnosti a pohvale možete slobodno i obrnuto. Znam da bi neki od vas ili vaših poznanika rekli kako je nedopustivo da dete dobije keca iz matematike, ali, setite se da smo svi mi kroz neka slična iskustva prošli i preživeli. Nije to kraj sveta.

Stvar je u tome šta ćemo uraditi da se to ne ponovi i da ne ostavi loše tragove, kako bi nam deca znala kako da se izbore sa izazovima u budućnosti, jer to je ipak najvažnije, zar ne?

Autor teksta: Marijana Milošević Simić, muzički pedagog, NLP trener

The post PORUKE KOJE (NESVESNO) ŠALJEMO DECI appeared first on MyNLP Beograd.

A on im je odgovorio ovako:

„LJUTNJA JE KAZNA KOJU DAJEMO SEBI ZA TUĐU GREŠKU.“

Nema čoveka na planeti koji nije iskusio osećaj uvređenosti, ljutnje i želje da uzvrati učinjenu mu nepravdu. Kada ljudi čuju reč „razumevanje“, često prva reakcija bude „A on/a mene da razume?!“ I često budemo u pravu, u potpunosti. Sasvim je prirodno, i bilo bi nekorisno da je drugačije, da dobijemo poriv da se branimo kada se osetimo ugroženim.

Ali kako naš mozak uopšte procenjuje da li smo ugroženi ili ne?

Pa na osnovu subjektivne procene stvarnosti, emotivnog doživljaja tog trenutka i iznad svega OČEKIVANJA. I zato što je sve zasnovano na našem poimanju stvari, uvek smo u pravu – iz naše perspektive. To znatno otežava onaj deo sa opraštanjem…

Međutim, postoji jedna privilegija koja nam je data, a možda je premalo koristimo. SLOBODA IZBORA. Svaki put kada nam neko nanese nepravdu, izgovori bolne reči, učini gest kojim kazuje da mu nismo važni – na nama je šta ćemo dalje sa tim nepravdama, rečima i delima činiti.

Zamislite da vam neko bez ikakvog razloga da jedan ogroman, težak, prljav kamen. Izbor je naš, da li ćemo da prihvatiti i nosati okolo iskrivljujući kičmu, sa bolom u rukama, nemajući mesta da se prihvatimo nečeg drugog ili ćemo se osloboditi tereta i hodati nesputano tragajući za onim stvarima koje nas čine radosnim.

Takođe je na nama da odlučimo da li ćemo takve stvari dalje dozvoljavati.

OPROSTITI DRUGIMA I DOZVOLITI IM DA SE PREMA NAMA PONAŠAJU PO NJIHOVIM PRAVILIMA NIJE ISTO.

Jako je važno da znamo da su to dve sasvim drugačije stvari. I obe zavise od nas.

Zato kada govorimo o oproštaju, najmanje mislimo na druge ljude, jer, kao i bilo koja druga, i ova PROMENA POČINJE OD NAS SAMIH.

Ali kako?

1. PODESITE OČEKIVANJA

Sećate li se onih očekivanja sa početka tekst? E baš tu leži osnova za dobre odnose sa onima koji su nam važni. Besmisleno je od zeca očekivati da leti, ali je divno radovati se njegovom skakutanju i pufnastom repiću. Na sličan način, korisno je dati priliku ljudima da nam pokažu kakvi su, na koji način oni izražavaju ljubav ili poštovanje ili podršku. Kada to znamo, možemo stvarati drugačija, realnija, očekivanja. Nisu svi ljudi isti, pa ne možemo očekivati iste stvari od svakog.

2. SPUSTITE KAMEN

Na jednom predavanju, učitelj je podigao čašu punu vode i pitao studente koliko je ona teška. Studenti su počeli da nagađaju, „150gr“, „Mora biti makar 200“… Na kraju učitelj im je rekao: „Apsolutna težina ova čaše je nebitna, ona je zavisi od toga koliko dugo je nosim.“

Šta god da nosite u sebi postaje teže vremenom, ponekad i do granice nepodnošljivosti. Iza te granice mi prekidamo odnose, rušimo veze i zatvaramo vrata nekim ljudima zauvek. Istina, neki ljudi nas na silu brzo doteraju do te tačke. A neki drugi su možda vredni ostajanja u tim granicama dobrih odnosa, naročito u porodici.

Spustite kamen dok je još mali. Kažite šta vam je u duši i šta vas tišti. Ako mislite da nije prikladno ili vam još nije trenutak, napišite to. Kako bi bilo da napišete pisma onima koji su vas povredili i na taj način im oprostite – makar ono što je na VAŠOJ duši. Šta je na njihovoj, samo oni znaju.

3. OSTAVITE PROŠLOST IZA SEBE

Ovo ne znači da treba da zaboravite na sve što je bilo ranije i ponašate se kao da imate drugačiju istoriju. Naprotiv, prigrlite je i sagledajte pažljivo šta sve možete da naučite. Razmislite, u čemu vas vaša lična priča podržava?

Kada vašu prošlost sa nekom osobom potpuno prihvatite, ne želeći da ona bude drugačija, spremni ste da oprostite i sve ružno što se dešavalo i da krenete dalje u novi odnos sa tom osobom, ako tako odlučite.

OPROŠTAJ ZNAČI PRIHVATITI DA SE PROŠLOST NIKADA NEĆE PROMENITI.

Zapravo se opraštamo od (magične) mogućnosti da se prošlost promeni, da druga osoba uvidi svoje greške i ispravi na način na koji mi to želimo. Opraštamo se od očekivanja koja imamo vezana za druge ljude, okolnosti, prošlost i prihvatamo da budućnost tog odnosa zavisi i od nas. A to je ponekad tako teško, jer to znači prihvatanje odgovornosti.

4. ŠTA ŽELITE UMESTO LJUTNJE

Ako sada osećate ljutnju, srdžbu, tugu, povređenost zbog neke osobe, zapitajte se koliko su vam korisne te emocije. Kome one čine štetu? Naš um, telo i emocije su povezani u jedan i sistem i međusobno utiču jedno na drugo. Zato kada gajimo takve emocije u nama, to ume da se odrazi na naše zdravlje. Sve je više ljudi koji imaju problema sa čirovima, nervoznim crevima, štitnim žlezdama jer trpe nešto što nije njihov teret.

Možda bi bilo korisnije za vas da gajite emociju ljubavi, opraštanja, razumevanja, radosti, mira…šta vam još pada na pamet? Šta biste voleli da gajite?

P.S. Imajte na umu da iako su ovo stvari koje radite radi sebe, često kada promenimo mi, promeni se i čitav odnos u kom smo. Naredni put kada uđete u kontakt sa tom osobom, bićete novi vi i tada možda stvorite priliku za izgradnju novog odnosa punog ljubavi i razumevanja. Ili šta god želite, setite se da je izbor uvek na vama.

Autor teksta

Una Timotijević psiholog, NLP trener i coach

The post KO ZASLUŽUJE VAŠ OPROŠTAJ appeared first on MyNLP Beograd.

Kad god nekog osudimo postavljamo odličan temelj za jednu od sledećih stvari:

1. „Udarac“ na osobu, ne na njeno ponašanje.

Mnogo češće kažemo nešto poput: „On je tako lud i neorganizovan.“ umesto „Danas je zakasnio 15 minuta na sastanak.“ Ne čini čoveka njegovo ponašanje; čovekov identitet određuje njegovo ponašanje. I ako bismo ljudima pristupali sa idejom da su suštinski ljudi dobri i da imaju dobru nameru, možemo priznati da njihovo ponašanje nije uvek, i ne mora da bude, najbolje što može.

Ljudi ponekad prave greške i to je u redu. Ali nikad nije u redu kada mislimo da su ljudi pogrešni zbog bilo čega što rade. Time ih i podržavamo da svaki sledeći put budu bolji.

2. Oduzimamo mogućnost osobi da se menja i bude bolja.

Nekad, kada pomislimo nešto negativno o osobi zaista budemo u pravu. Možda osoba zaista često kasni, možda jeste neorganizovana u planiranju obaveza, možda nekad ne nađe prave reči za situaciju…Kako možemo očekivati da osoba bude bolja ako je u startu označimo kao nepromenjivo lošu? Dobro je zapitati se sa kojim ciljem  uopšte osuđujemo, verovatno nećemo pronaći koristan odgovor. Ako želimo da se ta osoba promeni i počne da dolazi na vreme, bude organizovanija ili pažljivija onda je osuđivanje jedna stvar koja će to SIGURNO sprečiti. U suprotnom, kada verujemo u osobu i njen potencijal, dajemo joj mogućnost da napravi pozitivnu promenu.

3. Osećamo se loše.

Kao da smo rođeni sa nekakvim kompasom koji nam uvek pokazuje ispravan put, naša intuicija nam uvek govori da li smo na tom putu ili ne. Često nije stvar u tome šta treba uraditi, već koliko nam je lako ili teško ili vredno to da uradimo. Zato svaki put kada osuđujemo, osećamo se loše i počinjemo da osuđujemo sebe. Dugo možemo da se vrtimo u tom krugu. A ne moramo. I uopšte ne mora biti teško izaći iz njega.

4. Lakše osuđujemo sebe.

Iako su neka naša ponašanja i reakcije uslovljeni kontekstom, mi se ne menjamo sa promenom konteksta. Ako se na jedan način ponašamo prema nekom, verovatno se na sličan način ophodimo prema sebi. Glas koji upućujemo drugima slušamo i mi sami.

 „Sve što nas iritira u drugim ljudima nas vodi ka boljem razumevanju nas samih.“ – Karl Gustav Jung

Kad god osuđujemo nekog mi zapravo mnogo više govorimo o sebi nego o drugoj osobi. I svaku stvar koju primetimo i osudimo prvo smo, makar nesvesno, pronašli u sebi. Zato je tako lako osuditi drugog, jer sve što primećujemo je u stvari deo nas samih; druge češće posmatramo kao ogledala nas samih.

Koliko god puta ste osuđivali nekog drugog, sva je prilika da ste duplo više puta osuđivali sebe. Uvek se prema drugima ponašamo onako kako se ponašamo prema sebi, naročito onda kada ostanemo sami sa svojim mislima. Upravo zato baš tu treba početi, od sebe. Kada počnemo da prihvatamo sebe, spontano počinjemo više da prihvatamo i druge.

Najstrašniji sud je onaj koji sami damo, drugome ili sebi, jer svaki put kada to učinimo delić toga ostaje u nama i klija dalje dajući gorke plodove. A kako u nama uvek pobeđuje ono što hranimo, svakog dana pravimo izbor šta ćemo gajiti i kakvi ljudi želimo biti.

Ako bismo svaki dan započeli sa tom idejom i pitanjem „Kakav čovek želim da budem?“ onda sve naše akcije i izbori postaju jasniji i lakši, a osećaj da činimo pravu stvar je neprocenjiv i vredan svakog truda koji možemo da uložimo u to da postanemo bolji, za druge i sebe.

„Svud na svetu oči vide ono čega je duša puna.“ – Ivo Andrić

Zato je najbolji lek protiv osuđivanja punjenje naše duše čistim, pozitivnim stvarima koje hrane celo naše biće. Primetite dobro u drugima, zahvalite se na onom dobrom što imate, zastanite i pogledajte dan i drveće oko sebe, zagrlite nekog koga volite čvrsto i bez zadrške, ponudite pomoć kome možete, crtajte, pišite, pevajte i plešite, saslušajte drugog radi slušanja, a ne odgovaranja, posmatrajte dete kako se igra, odvedite sebe na ručak, pozovite nekog koga dugo niste čuli a drag vam je, kažite nekom da ste ponosni na njega, kažite to sebi! Bezbroj je prilika oko nas i one su sve tu strpljivo čekajući da ih neko primeti.

Zašto to danas ne biste bili baš vi?

Autor teksta: Una Timotijević, dipl psiholog i NLP trener

The post OČI VIDE ONO ČEGA JE DUŠA PUNA appeared first on MyNLP Beograd.