Možda ste nekad pomislili da bi život bez bola i neprijatnih osećanja bio fantastičan. Mnogi su se iznenadili kada su uvideli da je to u stvari jedna od najgorih stvari koja može da se dogodi. Evo zašto.
Prirodno je da bol percipiramo kao nešto negativno. To svakako jeste neprijatno iskustvo i obično jedva čekamo da prođe. Ono što takođe radimo, a važnije je za našu priču danas, SVE RADIMO SAMO DA PROĐE – AKO NAS BOLI DOVOLJNO JAKO. Znate one situacije kada vam dođe da lupate glavom o zid koliko vas, na primer, boli zub. Tada osim uzimanja lekova i hitnog zakazivanja zubara, umemo da istražujemo sve moguće načine lečenja. Babske i alternativne takođe. Tada isprobavamo sve moguće recepte sa interneta. U stanju smo da isprobamo svašta nešto što nam inače ne bi ni palo na pamet.
Tome bol i služi – on nam govori šta treba činiti. Bol ukazuje na problem i stvara razne posledice kojima nam privlači pažnju. Samo što ponekad to radi izuzetno glasno i krajnje neprijatno.
Ne boli da bi patio, već da bi se promenio.
Bol je vaš saveznik u promeni, ne vaš neprijatelj. Ono što nas najviše oblikuje i menja na bolje često nije najlakša stvar koju ćemo uraditi. I važno je usvojiti da nije sve lepo upakovano u nešto što je privlačno i prijatno.
Promena je svrha svakog bola. O kako je oslobađajuće shvatiti ovo! Razmotrite na trenutak sledeće. Na svetu postoji nekolicina ljudi koji mogu da se „pohvale“ činjenicom da ne osećaju bol. Ovakvo stanje naziva se kongenitalna analgezija i predstavlja jedan vrlo kompleksan problem. Reč je o osobama koje su u nemogućnosti da osete bol. Oni osećaju dodir, toplo i hladno, ali ta granica nikad ne pređe prag bola, jer on kod osoba sa ovim poremećajem i ne postoji.
Ovakvo stanje dovodi do raznoraznih povreda, jer ne znaju kada da stanu sa bazičnim stvarima kao što je češanje, do kasnih faza bolesti, jer ne znaju kada da odu kod lekara, nepovratnih posledica, jer ne poznaju granice.
Kakav je to onda život, ispunjem stalnim strahovanjem i unutrašnjom patnjom?
Zašto bi mislili da je emocionalna bol drugačija?
Odakle nam ideja da imamo pravo da tu granicu stalno pomeramo?
I dokle tako mislimo?
Imamo pravo da postavimo tu granicu tamo gde nama odgovara. Ovde u MyNLP-u volimo da kažemo, i čvrsto u to verujemo, da smo svi mnogo više nego što mislimo da jesmo. Ovo ne znači da možemo da trpimo više nego što to sada činimo. Već znači da uvek možemo da promenimo stvari oko nas – menjajući sebe. Svaki dan je prilika za to, da promenimo ono što nam izaziva bol i postavimo tu granicu tamo gde je mi želimo. Mi sami, i samo mi, smo odgovorni za to koliko možemo i želimo da trpimo i patimo.
Ne bi li bilo sjajno da nam je prag tolerancije na emocionalnu bol dovoljno nizak da svaki put kada samo počnemo da se osećamo loše – menjamo stvari kako bismo se osećali dobro? Zamislite takav život.
Zamislite da ne morate da čekate poslednji trenutak da počnete da se menjate, da možete da lako prepoznate svoje osećaje i planirate korake ka onome što želite. Zamislite da ste toliko vešti u opažanju da vas i najmanja promena obavesti o uspehu vaših koraka i eventualnoj promeni kursa? Kako bi onda bilo lako planirati svoje ciljeve i koračati ka njima sa sigurnošću i uverenosti da vas čeka uspeh!
„Bol je neizbežan, patnja je izborna.“ – Haruki Murakami
Ako biste mogli, a možete, da bol posmatrate kao alarm koji se pali da bi vas obavestio o tome šta treba menjati, mogao bi da vam bude prilično koristan. Samo ga treba poslušati i pitati šta tačno pokušava da vam kaže. Da li treba više da odmarate, da vežbate drugačije, da provodite više vremena u prirodi ili sa nekim posebnim? Možda nečemu treba da pristupite drugačije ili se potpuno prebacite na nešto drugo?
Na primer, naredni put kada osetite neprijatnost ili čak bol, bez obzira da li je fizička ili emotivna, ispobajte sledeće. Osamite se, ostanite sa svojim mislima sami i obratite pažnju na to kako se tačno osećate. Kako znate da vas boli, gde vas boli, šta se dešava, kako vas boli…? I onda postavite sebi ova tri pitanja:
1. Šta ovaj bol želi da mi poruči?
2. Šta treba da naučim?
3. Kako mogu tu lekciju da prihvatim na prijatan način?
Jedno je sigurno, ako otvorite oči – videćete, ako pitate – čućete odgovor, jednostavno uvek ćete osetiti šta treba da činite.
Da ne bismo ulazili u bolna stanja, na nama je da ne puštamo da se ti neprijatni osećaji baš mnogo razviju. Kao kada odlažemo alarm, pa u stvari bude sve teže da se probudimo, tako i kada ignorišemo neprijatnost ona prerasta u bol i ponekad se čini da ode u nepovrat.
Nema potrebe da nas nešto mnogo boli da bismo se promenili. Nema potrebe da patimo da bismo se razvijali. Nema apsolutno nikakve potrebe da čekamo da nam gori pod nogama da bismo verovali da zaslužujemo promenu i sve lepe stvari o kojima maštamo.
Odlučite, kada je za vas dobro vreme da krenete da menjate stvari? Koji je to znak koji će vam pokazati da je vreme za nešto drugačije? Kako znate da je došlo vreme za promenu?
Vaši kriterijumi pripadaju samo vama, postavite ih onako kako vama odgovara. Dugujete to sebi. Imate pravo na to.
Autor teksta:
Una Timotijević, dipl psihol, NLP trener&coach
una.timotijevic@mynlp.rs
