Možete li se, sada, prisetiti neke prilike kada ste osudili nešto ili nekog? Ako se prisećate toga sa pozitivnim osećajem, bili biste verovatno prvi u istoriji čovečanstva. Iako se u nekim trenucima čini bezazleno, spontano ili čak zabavno, osuđivanje uvek ostavlja gorak ukus u ustima. A ipak, svi to radimo, i to sa neverovatnom lakoćom. A mnogo smo bolji i snažniji od toga. Zato je važno iznova pisati o ovoj temi odupirući se tim, naizgled zabavnim, spontanim momentima kada nas prevlada ljutnja, povređenost ili slabost.
Kad god nekog osudimo postavljamo odličan temelj za jednu od sledećih stvari:
1. „Udarac“ na osobu, ne na njeno ponašanje.
Mnogo češće kažemo nešto poput: „On je tako lud i neorganizovan.“ umesto „Danas je zakasnio 15 minuta na sastanak.“ Ne čini čoveka njegovo ponašanje; čovekov identitet određuje njegovo ponašanje. I ako bismo ljudima pristupali sa idejom da su suštinski ljudi dobri i da imaju dobru nameru, možemo priznati da njihovo ponašanje nije uvek, i ne mora da bude, najbolje što može.
Ljudi ponekad prave greške i to je u redu. Ali nikad nije u redu kada mislimo da su ljudi pogrešni zbog bilo čega što rade. Time ih i podržavamo da svaki sledeći put budu bolji.
2. Oduzimamo mogućnost osobi da se menja i bude bolja.
Nekad, kada pomislimo nešto negativno o osobi zaista budemo u pravu. Možda osoba zaista često kasni, možda jeste neorganizovana u planiranju obaveza, možda nekad ne nađe prave reči za situaciju…Kako možemo očekivati da osoba bude bolja ako je u startu označimo kao nepromenjivo lošu? Dobro je zapitati se sa kojim ciljem uopšte osuđujemo, verovatno nećemo pronaći koristan odgovor. Ako želimo da se ta osoba promeni i počne da dolazi na vreme, bude organizovanija ili pažljivija onda je osuđivanje jedna stvar koja će to SIGURNO sprečiti. U suprotnom, kada verujemo u osobu i njen potencijal, dajemo joj mogućnost da napravi pozitivnu promenu.
3. Osećamo se loše.
Kao da smo rođeni sa nekakvim kompasom koji nam uvek pokazuje ispravan put, naša intuicija nam uvek govori da li smo na tom putu ili ne. Često nije stvar u tome šta treba uraditi, već koliko nam je lako ili teško ili vredno to da uradimo. Zato svaki put kada osuđujemo, osećamo se loše i počinjemo da osuđujemo sebe. Dugo možemo da se vrtimo u tom krugu. A ne moramo. I uopšte ne mora biti teško izaći iz njega.
4. Lakše osuđujemo sebe.
Iako su neka naša ponašanja i reakcije uslovljeni kontekstom, mi se ne menjamo sa promenom konteksta. Ako se na jedan način ponašamo prema nekom, verovatno se na sličan način ophodimo prema sebi. Glas koji upućujemo drugima slušamo i mi sami.
„Sve što nas iritira u drugim ljudima nas vodi ka boljem razumevanju nas samih.“ – Karl Gustav Jung
Kad god osuđujemo nekog mi zapravo mnogo više govorimo o sebi nego o drugoj osobi. I svaku stvar koju primetimo i osudimo prvo smo, makar nesvesno, pronašli u sebi. Zato je tako lako osuditi drugog, jer sve što primećujemo je u stvari deo nas samih; druge češće posmatramo kao ogledala nas samih.
Koliko god puta ste osuđivali nekog drugog, sva je prilika da ste duplo više puta osuđivali sebe. Uvek se prema drugima ponašamo onako kako se ponašamo prema sebi, naročito onda kada ostanemo sami sa svojim mislima. Upravo zato baš tu treba početi, od sebe. Kada počnemo da prihvatamo sebe, spontano počinjemo više da prihvatamo i druge.
Najstrašniji sud je onaj koji sami damo, drugome ili sebi, jer svaki put kada to učinimo delić toga ostaje u nama i klija dalje dajući gorke plodove. A kako u nama uvek pobeđuje ono što hranimo, svakog dana pravimo izbor šta ćemo gajiti i kakvi ljudi želimo biti.
Ako bismo svaki dan započeli sa tom idejom i pitanjem „Kakav čovek želim da budem?“ onda sve naše akcije i izbori postaju jasniji i lakši, a osećaj da činimo pravu stvar je neprocenjiv i vredan svakog truda koji možemo da uložimo u to da postanemo bolji, za druge i sebe.
„Svud na svetu oči vide ono čega je duša puna.“ – Ivo Andrić
Zato je najbolji lek protiv osuđivanja punjenje naše duše čistim, pozitivnim stvarima koje hrane celo naše biće. Primetite dobro u drugima, zahvalite se na onom dobrom što imate, zastanite i pogledajte dan i drveće oko sebe, zagrlite nekog koga volite čvrsto i bez zadrške, ponudite pomoć kome možete, crtajte, pišite, pevajte i plešite, saslušajte drugog radi slušanja, a ne odgovaranja, posmatrajte dete kako se igra, odvedite sebe na ručak, pozovite nekog koga dugo niste čuli a drag vam je, kažite nekom da ste ponosni na njega, kažite to sebi! Bezbroj je prilika oko nas i one su sve tu strpljivo čekajući da ih neko primeti.
Zašto to danas ne biste bili baš vi?
Autor teksta: Una Timotijević, dipl psiholog i NLP trener
