Sećate li se situacija kada je trebalo da kažete roditeljima da ste dobili slabu ocenu na kontrolnom, iz matematike na primer? I kada se pitate kako to da uradite a da se druga strana ne naljuti, pobesni ili se razočara? I kako da prođete sa najmanje posledica? Onda vas sigurno interesuje šta se u međuvremenu promenilo, od kada više niste dete, pa hajde da vidimo šta je novo vreme donelo od novih i korisnih znanja.
U međuvremenu, od kada smo mi bili deca pa do sada, ništa se značajno nije promenilo u tom iščekivanju odgovora od strane roditelja na lošu vest. Ono što se promenilo je to da danas možemo mnogo toga korisnog i primenljivog lako pronaći da pročitamo i da usvojimo. Postoji mnogo načina ličnog usavršavanja u oblasti roditeljstva a najbolji su oni koji daju rezultat odmah i to ne samo u jednoj sferi već se prelivaju i u druge. Tako vam za danas poklanjam jedno razmišljanje na temu šta raditi kada dete dođe sa rezultatom kakav niko nije želeo.
Neuro lingvističko programiranje (NLP) daje neke konkretne okvire kako da slušamo, čujemo i uzvratimo tako da to ima najviše uticaja na dalji razvoj deteta i uopšte našeg odnosa sa njim. Konkretno, tvorci NLP pronašli su šemu koju su nazvali Neurologički nivoi (NLN) koji će nam danas pomoći da bolje razumemo šta radimo kada izgovorimo rečenice određenog tipa.
Ako se vratimo na početak i kažemo da je dete došlo kući sa lošom ocenom na kontrolnom iz matematike, kao prvo treba da imamo u vidu da je odlična stvar to što sada tačno znamo šta mu/joj nije jasno, jer kontrolna vežba baš zato i služi, zar ne? Sa druge strane, to nije neuspeh, to je samo trenutno stanje, ako tako stvar posmatramo, uvek će biti vremena da se napravi bolji rezultat. Ipak, da bi dete u narednom periodu napredovalo, veoma je važno šta ćemo mu dati kao povratnu informaciju. To kako ćemo mi odreagovati može se smatrati presudnim na njegov doživljaj ne samo ocene već celog sistema razmišljanja.
Po NLN-u, prvi nivo je okruženje i naša reakcija može biti: Verujem da ti je smetala buka/ vrućina/ gužva/ drug iz klupe, pa zato nisi uradio bolje.
Drugi nivo je ponašanje: Ovaj test si loše uradio / Nisi dovoljno vežbala.
Treći nivo je sposobnosti: Nisi baš dobar u matematici/ Tebi baš ne ide na kontrolnim vežbama.
Četvrti nivo su uverenja i vrednosti: Ako ne budeš dobar u matematici, nikad nećeš upisati fakultet/ Niko nikad ništa u životu nije napravio sa jedinicom iz matematike.
Peti nivo je identitet: Ti imaš veliki problem sa učenjem/ Jako si glupa/nesposobna.
Zapazite da su povratne informacije na prvom nivou daleko blaže nego na poslednjem. Upravo o tome i treba da mislite kada sa decom razgovarate. Pošto deca postaju ono što im govorimo da jesu, dobro razmislite da li treba da vam veruju ako im kažete da su glupi i nesposobni ili je pametnije reći da nisu dovoljno vežbali. Zamislite samo da vama šef kaže da ste glupi ili da kaže da ste loše uradili izveštaj, šta bi vas više zabolelo? I šta bi vas nateralo da bolje uradite sledeći put? Sigurno ne da vas je udario direktno u identitet.
Psiholozi će vam uvek savetovati da kritike uputite na nivou ponašanja, a ne ličnosti a pohvale možete slobodno i obrnuto. Znam da bi neki od vas ili vaših poznanika rekli kako je nedopustivo da dete dobije keca iz matematike, ali, setite se da smo svi mi kroz neka slična iskustva prošli i preživeli. Nije to kraj sveta.
Stvar je u tome šta ćemo uraditi da se to ne ponovi i da ne ostavi loše tragove, kako bi nam deca znala kako da se izbore sa izazovima u budućnosti, jer to je ipak najvažnije, zar ne?
Autor teksta: Marijana Milošević Simić, muzički pedagog, NLP trener
