Svima se dešavalo da ih ponekad uzdrma onaj unutrašnji glas.“Ma nije to za tebe…“ „Ne možeš to, nemoguće je!“ „Šta ako ne uspe?“
Samo je pitanje da li mu poverujemo. I od ovog odgovora zavisi da li ćemo uspeti da nadjačamo taj glas.
Zašto se ponekad ovaj glas čini tako moćnim? Bez obzira na to koliko toga smo uspeli do sada, šta smo naučili i koliko puta ustali posle pada, ovaj glas ima moć da nas uveri da to ništa nije vredno ni važno. U trenutku kada se javi uspeva da izvuče sve one situacije u kojima smo se osećali loše, svaki put kada nismo dobili rezultat koji smo hteli. I u tom trenutku postaje sve lakše da mu se predamo i poverujemo mu.
Evo šta se u stvari događa unutar nas.
Često mislimo da stvari počinju emocijom ili nekom našom idejom koja se dalje razvija. Zapravo stvari češće počinju samo pitanjem. A problem nastaje onda kada na to pitanje odgovorimo tako da nam nije korisno nimalo.
Jedno od takvih pitanja, kada se nađemo pred nekim izazovom, bude : „Da li ja to mogu?“ ili Da li sam vredan/a toga?“. Onog momenta kada počnemo da tražimo odgovor, ostavljamo odškrinuta vrata strahu. A njemu ne treba puno prostora da se uvuče i počne da pravi haos.
I u tom momentu čujemo ono prvo „Ti to ne možeš.“, često kroz onaj osećaj u stomaku po kom znamo da nismo sigurni da li treba da napravimo sledeći korak.
Kada stvari potpuno krenu nizbrdo, obično se već desila jedna od sledećih stvari:
Poverovali ste mu
A kako i ne biste kada ono što čujete potpuno ima smisla i verovatno je tačno. „Dobila si otkaz na prošlom poslu.“ „Poklekla si u dijeti.“ „Nisi dobro odradila taj posao.“ Naš mozak je sklon da svaku emociju opravda logikom. I uvek će pronaći tu logiku zbog koje mi često zaboravimo sve ostalo što se desilo! Možda ste sami zaslužni za pronalaženje novog posla, možda ste u drugim stvarima istrajavali i kada je bilo teško, možda ste odradili hiljadu dobrih stvari na poslu. Ovakve stvari ne smete nikad zaboraviti. To je vaša odgovornost.
Zato je dobro pisati svoje uspehe. Lako je fokusirati se na sve ono što ne valja, ali to ne znači da ono što valja treba zaboraviti ili da je manje važno. Svakog dana upišite makar jednu dobru stvar koju ste uradili. Napravite mali eksperiment i vodite ovakav dnevnik mesec dana. Vidite šta će se sve promeniti.
A kada se ovo već dogodi i osetite taj neprijatan glas kako počinje da odgovara na pitanje, jednostavno mu postavite još jedno, na primer „Šta sam sve dobro uradio/la?“ i pustite ga da odgovara…
Odgovorili ste mu
Možda ne postoje glupa pitanja, ali svakako da postoje nekorisna pitanja. Pitanje „Da li ja to mogu?“ je jedno od takvih. Vi niste dužni da na takva pitanja odgovarate. Umesto toga prebacite svoju pažnju na pitanje koje vam može biti puno korisnije. „Na koji način ovo mogu da uradim?“
Naš mozak funkcioniše tako da kada čuje pitanje, automatski odgovara. Uvek na logičan način, i samo povremeno na koristan. A kako korisnost odgovora zavisi od samog pitanja, na vama je da odredite smer u kom će se ovo dalje razvijati.
Fokus je na pogrešnom mestu
Umesto da se pitate da li nešto možete, kako bi bilo da se zapitate zašto vam je to uopšte važno da radite? Naravno da je bilo situacija kada je rezultat bio drugačiji od željenog, naravno da ste se zbog puno stvari osećali loše, naravno da ponekad niste ni znali šta treba da radite, ali ako vam je to bilo važno – nastavljali biste da pokušavate dok ne dođete do uspeha!
Zato je ovo pitanje jedno od najvažnijih koje sebi možete da postavite. Ovo pitanje ima moć da odredi tok vašeg ponašanja i misli, da usmeri vašu pažnju tamo gde je najkorisnija, da vam pruži motivaciju, da vas ohrabri i da vam snagu kada postane teško, da vas natera da ne zaboravite za šta se borite i da nikad ne odustanete dok tamo ne stignete!
Uvek imajte na umu da je taj vaš unutrašnji kritičar – VAŠ. I ponekad samo pokušava da vas zaštiti, jer zna kako „neuspeh“ ume da boli. I kao svaki roditelj svoje dete, pokušava da vas odbrani od toga. I nekad je u redu da mu kažete da vam to ne treba. Da dalje možete sami. I on će vas, kao svaki dobar roditelj, u tome podržati.
Autor teksta: Una Timotijević, dipl. psiholog, NLP Trener
